Ana Filimonova: Kurs u pravcu raskola rukovodstva SPC

Devetnaestog novembra 2010. godine završeno je vanredno zasedanje arhijerejskog sabora SPC. Sabor je doneo nekoliko odluka sa dalekosežnim, ne samo religioznim, nego i političkim posledicama: formiranje Kruševačke i podela najveće Beogradsko-karlovačke eparhije; nov način organizovanja crkve u Južnoj Americi, formiranje komiteta za pripreme praznovanja godišnjice zaključivanja Milanskog edikta 2013. godine; lišavanje čina vladike Raško-prizrenskog Artemija.

Umesto kanonskog, živog i zdravog episkopa Raško-prizrenskog Artemija, za šefa eparhije postavljen je prethodni episkop Lipljanski Teodosije (Šibalić). Naimenovanje je samo po sebi u koliziji sa kanonima, sa Statutom SPC i crkvenim pravom, kojim se zabranjuje da se pored živog i zdravog episkopa na taj položaj imenuje drugo lice. Ali šef SPC se odlučio na takav korak, izazvavši samim tim veoma tešku po svojim istorijskim posledicama pojavu – raskol Srpske pravoslavne crkve.

Episkop Artemije bio je zajedno sa svojom pastvom u najsurovijim godinama iskušenja – vojne agresije NATO; progona i pogroma Srba Kosova i Metohije, razaranja pravoslavnih svetinja i, najzad, proglašenja nezavisnosti Kosova. Njegova borba za pravoslavlje, za pravoslavne svetinje, za srpski narod, a takođe protiv nezavisnosti Kosova, bila je naširoko poznata svetu, od Amerike do Australije.

Nakon antisrpskih pogroma 2004. godine episkop Artemije je izneo optužbu protiv četiri zemlje NATO za razaranje kosovskih pravoslavih svetinja i tvrdio, da oni koji su ih rušili ne mogu i da ih obnavljaju (kako je to stajalo u Memorandumu Saveta Evrope o obnavljanju porušenih svetinja).

U svom govoru nekoliko dana pre proglašenja nezavisnosti Kosova, 12. februara 2008. godine, on je upozoravao, da su se Balkanski region, Evropa i svet u celini suočuili sa agresivnom metodikom stvaranja na teritoriji nezavisne, suverene države – Srbije - „džihadijsko-terorističke osvajačke administracije u Prištini“. Volja za otporom srpskog naroda toliko je ugušena, isticao je episikop, da su apologeti antisrpske politike verovali: svoje ciljeve oni će postići, Srbi će se poviti i neće pružiti nikakav otpor, neće se obazirati ni na kakve poteze protivnika.

Vladika Artemije je sa tugom naglašavao, da je „mnogo puta slušao, kako je niz srpskih političara, čija imena je navodio javno, iznosio uveravanja, da će srpski odgovor na agresiju i okupaciju biti znatno slabiji, nego u slučaju bilo koje druge nezavisne države“, te stoga Vašington tako čvrsto veruje, da će se „srpska armija moći držati na kratkoj uzdi“.

Pozicija vladike svodila se na to, da se ne smeju dopuštati napadi na veru, na državu i narod, da kriza vlade ne treba da parališe sposobnosti Srba da se suprostave namerama protivnika, Srbi nisu dužni da postanu lak zalogaj, ili će ih prokleti buduća pokolenja. Episkop je pozivao da se „zavede red u narodnom domu“ i ubeđivao, da nelegalna okupacija dela srpske svete Otadžbine, tačnije, bezbožna agresija, ne može i biti pobednik na kraju. Mir i bezbednost, smatra vladika Artemije, mogu doneti jedino principi prava, morala i mirne koegzistencije. Ali u rezultatu okupacije srpski narod će, upozoravao je on, istrpeti još veoma mnogo bola.

Uoči proglašenja nezavisnosti Kosova vladika je bio jedini, koji je pozivao da se preduzmu državne mere u cilju zaštite ustavnog poretka, teritorijalne celovitosti i suvereniteta zemlje – da se prekinu međustranačke raspre i formira vlada nacionalnog spasa; da se ne potpisiju nikakvi sporazumi ni sa organizacijama, ni sa državama, koje predstavljaju opasnost po suverenitet Srbije; da se upute u zaštitu srpskih struktura uprave, pravoslavnih svetinja i pravoslavnog življa, u skladu sa srpskim Ustavom, Poveljom OUN, Završnim Helsinškim aktom i Rezolucijom SB OUN 1244 armijske i policijske snage; da se za pomoć obrati Rusiji; da se pozovu posmatrači iz prijateljskih zemalja radi fiksiranja slučajeva diverzantsko-terorističkih napada od strane nelegalnih formacija u cilju da se onemogući legalna odbrana; da se mobilišu sve društvene snage Srbije u cilju suprostavljanja bilo kakvom nasilju.[1]

Vladika Artemije uvek je bio na oštrici odbrane Kosova i Metohije, upravo se on protivio poseti potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena manastiru Visoki Dečani, što je predstavljalo vrhunac cinizma prema Srbima. On je takođe uvek istupao i istupa kao nepomirljivi protivnik novina u bogoslužbi, potivnik je ekumenizma, papizma i globalizma.

Pritisak na vladiku Artemija odvijao se u nekoliko etapa: u maju 2010. godine on je uklonjen sa službe pod izgovorom „odlaska u penziju“ – nakon 33-godišnje službe na Kosovu i Metohiji (13 godina kao iguman manastira Crna Reka, godinu kao profesor u Prizrenu i 19 godina kao vladika Raško-prizrenski). Zatim je protiv vladike pokrenuta višemesečna kampanja u medijima, puna laži i kleveta, pre svega, za finansijske malverzacije. Crkvene vlasti su sa svoje strane ignorisale sve narodne peticije i proteste u odbranu Artemija, protiv ekumenizma i posete pape, nazivajući protestante „huliganima i mafijom“. Najzad, u novembru 2010. godine usledilo je lišavanje vladike i čina.

Ova mera nagoveštava jasno deklarisanje kursa novog rukovodstva SPC, usmerenog u pravcu pružanja podrške vladajućoj koaliciji Srbije za „meko priznavanje“ nezavisnosti Kosova. Sa oduzimanjem čina vladiki Artemiju minira se i poslednji crkveno-duhovni oslonac za zaštitu srpskog stanovništva, pravoslavnih svetinja i, u celini, Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije.

Osovina Vašington-Brisel-vladajući režim u Beogradu, i sada pridruženo im rukovodstvo SPC, počistila je sa svog puta i vladiku Artemija kao ovaploćenje borbe, pre svega duhovne, za nacionalno-državne interese srpskog naroda, pa i samo pitanje o zaštiti Kosova i Metohije, srpskog suvereniteta i nezavisnosti.

(Fond strateške kulture)